www.udruzenjeknjizarasrbije.org.rs

"Knjižar" br.50

"KNJIŽAR" BIRO & EXPO MAGAZINE - BROJ 50; godina XIII, Valjevo, proleće 2013.

Povodom pedesetog broja Knjižara

Pretplata – jednačina budućnosti časopisa

Tokom 2000-te, a na početku novog milenijuma jedna mala ekipa entuzijsta osmislila je i publikovala probni broj novog časopisa „Knjižar“, s idejom da to bude zajedničko glasilo branše, a u funkciji unapređenja rada i poslovanja svih knjižara i sa uverenjem da će od članstva biti ohrabrena da glasilo nastavi s redovnim izlaženjem. Nadanja  su se ispunila -  u radnom delu 19-ih  susreta  knjižara Jugoslavije na Zlatiboru odlučeno je „Knjižar“ počne  s redovnim izlaženjem, da izdavač bude Printex iz Valjeva sa direktorom i glavnim i odgovornim urednikom Zoranom Vučićevićem na čelu. Probni broj je štampan u 1000 primeraka, a plan je bio kvartalno publikovanje (za svako godišnje doba po jedan broj), na 32 strane u formatu B5. Oformljena je redakcija i postignuta saglasnost da se uz tekstove objavljuju reklame jer bez njih (i tad je bilo jasno), časopis ne bi mogao opstati.

Otada je prošlo trinaest godina. Časopis je rastao, od bebe postao bucmasto knjižarsko čedo, sada već živi svoje „pubertetske“ godine, elegantan, sofisticiran, sadržajan i –međunarodno verifikovan. Od 32 strane  iz prvih godina stiglo se i do devedeset, a početni format je posle par godina zamenjen formatom A4. Sa promenom formata, izbačen je i ofset papir i komletan broj se štampa na visokokvalitetnom kunsdruku. Bio je to izraz potreba korisnika koji su svoje reklame želeli da predstave na svetskom nivou u vrhunskim tehnikama štampe. „Knjižar“ je pažljivo osluškivao i pratio potrebe svojih čitalaca i prilagođavao se njihovim zahtevima, inicirajući neretko i sam određena unapređenja i promene.

Spiritus movens časopisa svih ovih godina, od osnivanja do danas je Zoran Vučićević, čovek bez čije energije sasvim izvesno ne bi ni bilo ovog glasila. Svi drugi su bivali, kraće ili duže trajali, dolazili i odlazili, samo je on, „sakriven“ iza zvučne titule direktora i glavnog urednika, organizovao, pratio, povezivao, premošćavao, objedinjavao, pisao, raznosio, razvozio slao i delio brojeve  - uvek s istom pozitivnom energijom, s beskrajnim razumevanjem za one koji kasne ili greše, sa divnom nepatvorenom radošću oko svakog novog broja i spremnošću da odmah inicira aktivnosti na pripremi narednog. Gledajući  s kakvom lakoćom i bar prividnom opuštenoću taj čovek radi,  moglo bi se pomisliti da je pravljenje časopisa lakoća i zabava, a samo oni koji ga stvaraju znaju koliko se vremena, truda i  pažnje mora uložiti u svaki broj; koliko se kilometara mora preći da bi se stiglo do svakog knjižara; koliko provedenih noći u „minut do 12“ na prelomu broja da se isprave greške i da broj stigne na vreme – za ovaj ili onaj sajam, jubilej i slično.

Povodom ovog jubileja razgovarali smo s direktorom i glavnim i odgovornim urednikom „Knjižara“ Zoranom Vučićevićem bez koga ne bi bilo ni ovog jubileja.

• Da li ste mogli pretpostaviti te 2000-te godine da ćete u rukama držati pedeseti broj? I da će on ovako izgledati?

Z.V. Nije slučajan ovakav razvojni put časopisa. To je samo potvrda u praksi onoga što sam  osećao i video kao przaninu u knjižarskoj branši i što sam prepoznao kao potrebu svih nas u ovom poslu. Knjižar nije tek tako dostigao sve ove reference. To samo znači da je bio potreban i koristan i da su mnogi prepoznali svoj interes u predstavljanju na našim stranicama. Otuda stalna povećanja obima i unapređenja grafičkog dizajna. Na našim stranicma predtstavljeni su skoro svi koji nešto znače ili su značili u knjižarskoj branši. Bili smo tu, ne samo kad je trebalo afirmisati poslovne rezultate, već i kad su se dešavala porodična veselja i radosti. Bili smo tu i u onim najtežim momentima kad su zauvek odlazili magovi knjižarstva, naši saradnici i prijatelji.

• Za ovih trinaest godina bilo je sigurno i lepih i teških trenutaka. Šta vas je najviše radovalo i činilo srećnim u stvaranju „Knjižara“?

Z.V. Ako izuzmemo sam početak izlaženja časopisa kao jedan veliki događaj, ulazak u međunarodnu asocijaciju knjižara svakako je najveća profesionalna satisfakcija i veliko priznanje i meni lično i časopisu. Naravno, svaki novi broj je posebna vrsta radosti. Zadovoljstvo naših čitalaca i oglašivača je nešto što daje novi podsticaj za još bolji i kvalitetntiji pristup. Kao čovek sam, pak, najviše opušten i srećan na susretima, kad se u dobrom raspoloženju, sa dragim ljudima, opusti, zapeva i proveseli posle svih obavljenih poslova. Susreti s ljudima su punjači baterija za nove poduhvate.

• Šta vam je najteže padalo u ovom poslu?

Z.V. Bez sumnje, odlasci dragih kolega. Svaki od njih ostavljao je po jednu prazninu koja se ne da rečima opisati. Sem toga, u teže radne zadatke ubrajam ponavljanja podsećanja za plaćanje pretplate. Sve ostalo smatram lepom pričom u kojoj ništa ne bih menjao.

• Na ovogodišnjem sajmu u Frankfurtu bili ste član međunarodnog žirija za dodelu nagrada ISPA sačinjenog od članova Međunarodnog udruženja izdavača magazina specijalizovanih za informisanje  i propagandu proizvođača i distributera  školskog i kancelarisjkog pribora. Učestovali ste u izboru za proizvod godine?

Z.V. To je takođe veliko priznanje časopisu i meni lično i potvrda vrednosti onoga što radimo. Izbor za proizvod  godine je tradicionalan, dodeljuje se u nekoliko kategorija i tom poslu se, kao uostalom i svemu ostalom, pristupa vrlo ozbiljno i sistematično. Sa zadovoljstvom ističem da naš časopis, izložen na ovom sajmu uz ostale, ni po čemu ne zaostaje za francuskim ili nemačkim izdanjem iako su njihovi uslovi za rad svetlosnim godinama udaljeni od nas.

• Da li ste se umorili?

Z.V. Ja nisam, ali izgleda da mnogi jesu. Hoću da verujem da je u pitanju umor  pre nego neki drugi razlozi. Činjenica je da više nego ranije moramo zvati i podsećati saradnike u svim segmentima – od dostavljanja reklame, preko dostavljanja podataka ili fotografija. O plaćanju oglasnog prostora i pretplate teško je uopšte govoriti u nekim razumnim kategorijama. Prosto je nepojmljivo koliko ljudi ne mare za svoje obaveze i koliko puta se mora podsetiti da bi se obezbedila samo jedna pretplata. Skoro da napravimo veći trošak za telefon nego što je iznos pretplate.

Nastojim da  maksimalnim razumevanjem prema drugima i njihovim problemima premostim ovu nimalo zavidnu situaciju. Znam da je kriza svima. Međutim, nisam siguran da je razumevanje obostrano. Činjenica je da časopis ne može sam sebe da izdržava i da su reklame i pretplata komercijalni osnov ne samo razvoja, već i opstanka. Printex je kao izdavač godinama ulagao u unapređenjenje časopisa s verom u bolje sutra. Nismo se „busali“ time, smatrali smo to normalnim. Takođe smo vrlo svesno Printex uvek stavljali na začelje u korist svih ostalih korisnika časopisa, iako je i Printex knjižarsko preduzeće, baš iz razloga da nam se ne zameri povlašćeni položaj.

Žao mi je što to moram da konstatujem povodom ovog lepog i značajnog jubileja ali smatram da mnogi neće ili  ne žele da sagledaju univerzalnu važnost postojanja jednog ovakvog glasila i njegov značaj za branšu i da se pomalo nadmeno sa pozicija trenutnog uspeha odnose prema časopisu. Posle ovoliko godina rada, znam da je i život i posao podložan promenama po univeralnom principu „sad si gore, sad si dole“  i zato bih voleo da podsetim saradnike da je najgora varijanta spoznaja o vrednosti nečega kad to nestane.
S obzirom da sam optimista po prirodi, hoću da verujem da u ovom našem poslu ipak prevladava većina koja razume potrebu postojanja časopisa i da je ovaj trenutni intermeco u izmirivanju obaveza  posledica „zamora“ koji je izazvala ekonomska kriza. Takođe, želim da se zahvalim svim onim koji zajedno sa mnom ulažu sebe u časopis, kao i onima koji daju bezrezervnu podršku.

• S obzirom na sumorne tonove naše poslovne svakodnevnice ima li uopšte planova vezanih za budućnost časopisa?

Z.V. Svakako. I ovaj razgovor je već plan. Svi mi koji pravimo „Knjižar“ verujemo u njegovu budućnost. Animiramo, iniciramo, pokrećemo, podstičemo. U poslednjih par meseci „Knjižar“ je dobio svoju destinaciju na veb prezentaciji Udruženja knjižara Srbije koja je sudeći po reakcijama, vrlo posećena. Planiramo da se čvršće povežemo prvenstveno u okviru regiona, a potom i šire. U planu su i neke nove rubrike, kao i novi modeli komunikacije. Ali, ja sam od onih koji prvo skoče pa tek onda kažu „hop“.

Preuzeto iz časopisa Knjižar