Udruženje knjižara Srbije
Vi ste na strani:
Momčilo Jović
Razgovor povodom prve decenije sajma „Škola-School“ sa Momčilom Jovićem, predsednikom Udruženja knjižara Srbije
Visok profesionalizam i stabilzacija tržišnih prilika u knjižarskoj branši
U sada već tradicionalnom terminu, tokom maja, sajam „Škola“ obeležio je svoju prvu deceniju postojanja. Za svega deset godina ova manifestacija etablirala se kao najveća i najreferentnija regionalna knjižarska manifestacija. Početke je, kako to već često biva, pratiila želja i entuzijazam nekolicine da knjižarskoj branši obezbede adekvatnu sajamsku smotru, a s druge strane, skepticizam mnogih u pogledu samostalnih poduhvata samih knjižara u organizovanju sajma.
Danas je nepodeljeno mišljenje da je odluka o izdvajanju knjižarskog sajma iz okvira prateće manifestacije Sajma knjiga u oktobarskom terminu bila – dobra. I zato je ova prva decenija kao mali jubilej bila i prilika da se sa predsednikom udruženja Momčilom Jovićem podsetimo najvažnijih tenutaka koji su u protekloj deceniji obeležili nastaje, rast i razvoj sajma „Škola“.
Kad nešto uspe, sve izgleda jednostavno i lako. Kad se danas osvrnete na proteklu deceniju, kako vam izgleda taj početak? Da li je uspeh bio neizbežan?
Imam sreću da sam na početku svoje karijere radio u ozbiljnoj firmi i da sam svedok i učesnik svih sajamskih manifestacija od kraja osamdesetih godina. Sajam Biroexpo kao prateću priredbu Sajma knjiga na Beogradskom sajmu pratio sam kao mlad predstavnik firme „Savremena“ koja je bila među osnivačima Biroexpa.
Svaka priča o sajmu neizbežno asocira upravo na Beogradski sajam. Početkom XXI veka sa razvojem privatnog biznisa, u vreme kada su tranziciona previranja dovela do predominacije proizvođača iz Slovenije i Hrvatske, polako se rađala ideja da bi domaći knjižarski poslenici trebalo da više i bolje uplivišu na tržišna kretanja odnosno da kvalitetnije kreiraju tržište u Srbiji.
U takvom miljeu, većina knjižara nije bila zadovoljna postojećom sajamskom priredbom Biroexpo jer je terminski bila van svih potreba i interesa izlagača, a kao prateća manifestacija nije obezbeđivala prave namenske posetioce već prolaznike sa Sajma knjiga. U tom nezadovoljstvu rodile su se i prve zamisli o preusmeravanju priredbe, te smo pregovarali sa Novosadskim sajmom od kog smo dobili bolje uslove i neke dve godine Sajam školskog pribora bio je sastavni deo prolećnog Salona knjiga. Iako je ova promena dala naznake da ima interesa za novi i drugačiji koncept, ipak nije bila dovoljno afirmisana, a prilično veliki posao nosilo je svega pet-šest firmi.
Analizirajući situaciju, procenili smo da je Beograd ipak pravo mesto za manifestaciju ovakvog formata i obnovili smo pregovore s Beogradskim sajmom. Uspeli smo da s tadašnjim generalnim direktorom Sajma Anđelkom Trpkovićem dogovorimo dobre uslove. Izlagali smo u hali tri i pokazalo se da je došlo mnogo više i izlagača i posetilaca. Međutim, promena rukovodeće strukture koja nije imala sluha i razumevanja za naše zahteve i očekivanja, nije nam išla na ruku u daljem razvoju ovog koncepta, te smo bili prinuđeni da tražimo novu destinaciju.
Veoma hrabro ste se odrekli uhodanih sajamskih sistema i preneli na Udruženje ovlašćenja i odgovornosti vezane za organizaciju sajma. Sudeći po rezultatima – isplatilo se?
Ingerencije oko organizacije sajma preneli smo na udruženje, što naravno, nije bila ni malo laka odluka, s obzirom da organizacija sajma traži dobru i efikasnu logistitku, kao i iskustvo u organizovanju. Međutim, čvrsta volja i upornost da istrajemo dala je rezultate, a značajnu pomoć pružio nam je i naš strateški partner „Beoexpo“, kompanija koja se profesionalno bavi organizacijom sajmova.
Već prva manifestacija bila je posećena i vrlo dobra. Do današnjeg dana, iz godine u godinu, pozitivan trend u razvoju i unapređenju sajma Škola nije prestao. Iz godine u godinu sajam je sve bolji, uvažavaju se, u granicama mogućnosti, predlozi i sugestije i izlagača i posetilaca, otklanjaju se sitni nedostaci i uobličava koncept koji u konačnom ishodi referencom najvažnije regionalne knjižarske manifestacije. Naravno, uvek se može više i bolje, ali sajam „Škola“ posle prve decenije postojanja, svakako je na visokom profesionalnom nivou.
Tokom ovih godina, naspram entuzijazmu i energiji organizatora, bilo je i dosta opstrukcije ali danas imamo situaciju da tražnja za izlagačkim prostorom raste i da, na primer, desetak firmi već godinama traži prostor koji, na žalost, zbog ograničenosti ukupnog izložbenog prostora, ne možemo da im omogućimo. Povećava se interes i stranih kompanija, a posetilaca je iz godine u godinu sve više.
Naš je stav da to što se pokazalo kao dobro ne treba menjati. Podsećamo da Udruženje knjižara Srbije kao nosilac ovog projekta, nije profitna organizacija – njegova misija je podrška članicama, domaćim kompanijama, kroz subvencije cena izložbenog prostora, čime se na određen način ograničava i pritisak na domaće tržište, što takođe spada u delokrug nadležnosti Udruženja. Postoječi prostor dovoljan je za kompanije iz Srbije. Najzad, na sličan način ovakve aktivnosti rešavaju se svuda u svetu.
Šta je po vama, najveća vrednost sajma?
Ovaj sajam nije značajan samo po sticanju samopouzdanja svih učesnika, već je često predpremijera nastupa na velikim međunarodnim izložbama koje su, koliko pre deceniju, mnogim srpskim knjižarima izgledale kao nedostižan san. Polazim od sebe – prvo sam se okušao kao izlagač ovde, a potom sam nastupio u inostranstvu.
A kada jednom počnete da radite za svetsko tržište, zauvek se menja i način poslovnog razmišljanja koji donosi benefite ne samo onom ko radi u svetu, već i onima koji su na domaćem tržištu. Ako, primera radi, imam propusnu moć ka svetskoj trgovinskoj sceni, to onda znači da tamo mogu da plasiram viškove robe, čime se utiče na stabilnost cena na domaćem tržištu.
To je smisao našeg postojanja – stalno ohrabrujemo knjižare da prihvate izazov i okušaju se u novim formama tržišnog komuniciranja, uz zaista maksimalnu pomoć i podršku UKS-a.
Udruženje knjižara Srbije uspešno je odgovorilo izazovu organizacije sajamskih manifestacija. Ka čemu su još usmereni planovi u Udruženju?
Sem ovog što smo uradili i što radimo u korist veleprodaja, tražimo model kroz koji bi udruženje subvencionaisalo maloprodaje – njih je oko pet stotina i zaista je važno da dobiju podršku. Trenutno je njih tridesetak u udruženju, želimo da se priključe i ostali i da se osećaju da imaju asocijaciju koja brine o njima. Udruženje svakako nastoji da se obrati što široj interesnoj grupi i da ga prepoznaju kao stecište podrške ukupnoj knjižarskoj branši i inicijatora dobrih ideja i akcija.
U tom smislu, razmišljamo i o redefinisanju tradicionalnih susreta knjižara. Jedna od ideja je da se organizuju turističke ture do Beča, Nirnberga, Budimpešte i slično koje bi bile kombinacija poslovnog, edukativnog, kulturnog i rekreativnog. Čini nam se da je to, između ostalog, način i da aktivnije uključimo kolege iz maloprodaja.
Retrospektiva minule decenije i perspektive za sledećih deset godina?
Kad podvučemo crtu i pošteno sagledamo situaciju, verujem da će se večina složiti da su okolnosti u kojima sada funkcinišemo na nivou branše mnogo uređenije. Imamo mnogo dešavanja tokom godine koje inicira i organizuje udruženje, a imamo i mnogo novih ideja koje će sigurno u nekoj budućnosti biti spremne za realizaciju.Tokom ove decenije, mnoge naše članice napravile su preko udruženja svoje prve iskorake u svet i samim tim i u velike poslove, što je ohrabrujuće i za one koji se tek spremaju za ovakve poduhvate.
Činjenica da se otvara sve više maloprodaja, govori u prilog tezi da smo dosta uradili na stabilizaciji tržišnih prilika u knjižarskoj branši i da se sve više kupaca vraća u knjižare koje su u jednom periodu imale velike probleme zbog prodaje knjižrskih artikala u hipermarketima. Imam utisak da će knjižare sve više učestvovati u prometu udžbenika, što je pozitivan trend jer udžbenici vraćaju ljude u knjiažare.
Što se ponude tiče, ovde je stigao ceo svet, a ponuda je prilagođena potrebama i mogućnostima domaćeg kupca. Takav odnos nas je i preporučio međunarodnom tržištu jer retke su firme iz Srbije koje nisu uspele u svetu.
Sa aspekta proizvođača perspektiva je takođe dobra i verujem da možemo očekivati kvalitetno povećanje obima posla.
Što se cena tiče, one su stabilizovane. Čak ni kineska četvrt nije više konkurentna našoj branši. Sazreli smo da možemo ozbiljno konkurisati sivom tržištu koje se u našoj branši skoro izgubilo. Sve to ostvareno je našim kontinuiranim direktnim anagažovanjem.
Ono što ostaje da rešimo je uvođenje većeg reda u naplati potraživanja – dovoljno je da to prihvati desetak-petnaest firmi i problem će biti rešen.
Ima tu još dosta ideja o kojima će se na narednim sednicama Upravnog odbora razgovarati i siguran se da će mnoge od njih veoma brzo biti pretočene u akciju. Naravno, sve u funkciji stvaranja što povoljnijih okolnosti za komletnu knjižarsku branšu.
