www.udruzenjeknjizarasrbije.org.rs

Mikica Gojković

Deset godina sajma "Škola-School" - razgovor sa Mikicom Gojkovićem, članom UO UKS

Ideja koja je postala stvarnost

Prva decenija sajma kao značajan jubilej za udruženje knjižara Srbije i knjižarsku branšu u celini bio je povod za razgovor i sa Mikicom Gojkovićem, potpredsednikom Upravnog odbora UKS-a, vlasnikom preduzeća „Optimum“.

Verovali ste i podržavali ideju samostalnog knjižarskog sajma. Sada, kad obeležavate prvu deceniju i kada je sajam dostigao zavidne reference, šta su ključna sećanja na minulu deceniju?

Ja sam se uključio u vreme organizovanja sajma u Novom Sadu koji je bio jedan od pokušaja da se iznedri neka nova, kvalitetnija forma za knjižare. Sećam se, nekako baš u to vreme sam kooptiran u Upravni odbor kao predstavnik proizvođača. Za prvi sastanak kom sam prisustvovao napravio sam spisak aktivnosti koje bi trebalo sprovesti i među njima je bilo i organizovanje sajma kao neophodnog koraka u daljim aktivnostima Udruženja. Na sastanku smo se složili oko te teme...i ostalo je istorija.

Mnogi koji danas izlažu, ne znaju koliko je to bio zahtevan, težak, pionirski poduhvat sa mnogo nepozannica. S jedne strane Beogradski sajam, dotadašnji organizator knjižarske priredbe sa veoma oštrim i rigidnim uslovima koji nam nisu odgovarali, s druge strane – inovacija kojoj su se tek nazirali obrisi. Nas desetak je rizikovalo da podrži i pokrije troškove novog poduhvata jer smo imali dobru volju, želju da nešto učinimo za branšu i uverenje da je to što radimo dobro. To se već u drugoj godini postojanja sajma „Škola“ i potvrdilo.

Sajam je danas visoko rangiran u knjižarskom svetu. Kako ga vi ocenjujete?

Mislim da smo uradili dobre stvari iako smo često bili na meti raznih kritika i nerazumevanja. Naravno, o svemu se može diskutovati, što i sami radimo na Upravnom odboru u želji da sučeljavanjem argumenata iskristališemo najbolju ideju.

Sada, kad smo dostigli, kako kažete, zavidan nivo, bilo je polemika da li treba tražiti veći prostor, menjati format sajma i slično. Ipak, prevladalo je uverenje da treba da ostane ovakav kakav je sada, da ne košta previše, a da mogu da dođu svi iz regiona.

Bili ste među prvima koji su iskoračili u svet, i to potpuno samostalno. Izlagali ste na Frankfurtskom sajmu kad se iz Srbije retko ko osmelio na takav korak. Posle ste, opet među prvima ili prvi išli širom sveta.

Osećam blagi ponos što je upravo „Optimum“ prokrčio put ka Frankfurtu i što je na sednici Upravnog odbora inicirao da Udruženje pomogne srpskim knjižarima da izađu na međunarodne sajamske  priredbe. Veoma me raduje što nas danas ima dosta iz Srbije koji nastupaju – samostalno ili u organizaciji UKS-a. Na primer, u Nirnbergu smo trenutno treći po broju izlagača, što je veliki uspeh srpskog knjižarstva kog se ne bi postidele ni neke veće i razvijenije zemlje. Da, osećam ponos i zadovoljstvo, ali ne volim da ističem u prvi plan da smo „utabali staze“ mnogim potonjim izlagačima. Da se malo našalimo, citiraću Batu Stojkovića iz filma „Balkanski špijun“  - „Mene, ako se sete na dan bezbednosti, sete se, ako se ne sete nikom ništa, to je bila moja dužnost, da radim...

Bili ste vrlo aktivni i u oživljavanju knjižarskih susreta?

Susreti su tradicionalno mesto okupljanja knjižarskih poslenika. Iz najrazličitijih razloga jedno vreme su bili malo “utihnuli”, te smo Moma Jović i ja ličnom inicijativom pokrenuli omasovljenje i oživljavanje rukovođeni tradicionalnim manirima i principima dobrog srpskog domaćina. U sve je potrebno uložiti energiju koja uz rad daje rezultat, a naša želja je bila da uskladimo sve elemente i da svako nađe dobar razlog zašto je došao. Na tom konceptu susreta izvesno ćemo i ubuduće raditi kako bi došli do forme najprikladnije za većinu knjižara.